Inicijacija, Eli

Za sve priče na slobodnu temu koje biste želeli da objavite na blogu i koje bismo komentarisali na forumu.

Moderator: Eli

Post Reply
User avatar
ratiger
Stara cura
Posts: 287
Joined: 17 Oct 2017, 17:38

Inicijacija, Eli

Post: # 1725Post ratiger
18 Nov 2018, 11:01

Iniciran

Slušajući dobovanje kiše po po prozoru sobe, raspakivao sam stvari. Društvo se već razmilelo po kolibi zavučenoj u mračnoj šumi. Sjajan način za dizanje adrenalina, pomislio sam. Anabela se javila da skuva kafu dok se pivo hladi u frižideru. Sudeći po njenom glasnom smehu, Mladen joj je opet pričao masne viceve.
Presvukavši se, uzeo sam cigarete i krenuo u kuhinju da nešto žvaknem. Put je bio naporan, ali to nam nije narušilo entuzijazam; bili smo normalni studenti treće godine na letnjem raspustu pušteni s lanca – i ponašali smo se u skladu sa time.
Već dve godine kako sam u vezi s Anabelom. Slagali smo se u svemu: intelektualno (ukusi za muziku i filmove su nam se blago razilazili) i u krevetu. Iz maštarija me je trgao Mladenov glas.
„Požuri, buraz!“
Zapalio sam „marlboro“i uleteo u dnevnik boravak gde se društvo okupilo. Maja je u ruci držala limenku „tuborga“ i nasmešila se mom kezu.
„Šta imamo u planu za večeras?“ Anabela je volela avanture i van postelje.
Slegnuo sam ramenima i bacio pogled na prozore. Kiša nije jenjavala. Koje sranje od vremena.
Maja se javila prva.
„Da istražimo malo ovaj kutak?“
Mladen se zakikota.
„Ti si nas dovela ovde“, podseti je.
Vrtela je zlatan lančić s priveskom od vuka. Plava kosa joj je vezana u konjski rep, a zelene oči nestašno sijaju. Mladen je već duže zatreskan u nju, ali nikad joj nije govorio o svojim pravim osećajima. Uvek ju je zadirkivao i svesno gazio živac. Anabeli i meni je bila smešna dečija igra mačke i miša između njih. Bio je mangup.
Pažnju mi privukoše sendviči na stolu koji se nalazio u sred trpezarije. Zgrabio sam jedan i zavalio se u smeđu sofu. Namignuo sam devojci da sedne pored mene. Anabela je nešto šapnula Maji i pridružila mi se.
„Nas dve ćemo da pretresemo podrum.“
„Ja sam mislio da se tamo isključivo kiseli kupus.“ Bubnuo je Mladen.
Devojke su zakolutale očima.
Predložio sam da nas dvojica sami otkrijemo još uvek neistražene delove kolibe.

„Izem ti kišu“, gunđao je Mladen krenuvši za mnom. „Kao u nekim jebenim horor filmovima!“
Bili smo odsečeni od tehnologije, na šta niko od nas nije naviknut i premda je bilo leto, osećali smo da zidovi propuštaju vetar i vlagu, pa smo navukli pulovere i dukseve.
Sve sobe su mahom slično nameštene; funkcionalnost i jednostavnost su doprinosile da se osećam u nekom hotelu sa tri zvezdice. Bacio sam kratak pogled na zidove obložene tapetama sa cvetnim motivima. Imam utisak da je vreme ovde stalo. Anabela je rekla da je Majin deda ovo mesto ostavio u nasleđe Majinom ocu i da ga je ona zamolila da joj da ključeve ove kako mi se čini straćare. Naziva ga antisocijalnim čudakom čak i nakon njegove smrti.

Stigli smo do ugaonog dela kuće. Stepenice su vodile u mračnu prostoriju.
„Ovde ima i tavan? Kul.“

Popevši se prvi, upalio sam džepnu lampicu.Ugledali smo gomilu gvožđurije i kovčega.
„Ovo me podseća na lov na blago.“
„Ne lupaj“, prekorio sam ga „sigurno su u pitanju beskorisne drangulije Majinog dede.“
„Da pogledamo?“
„Cenim da se niko neće ljutiti.“
Na opšte iznenađenje, kovčezi nisu bili zaključani. U njima su se nalazila pisma, neke knjige (pretpostavili smo da je Majin deda bio šumar), sekire, odeća za šumske rendžere i...
Mladen je zviznuo.
„Puške!“
Nasmejao me je njegov detinjast izliv entuzijazma. Spustio je oružje na pod i potražio municiju.
„Pa, ipak ćemo na zanimljiv način da ubijemo vreme.“
„Šta si sad smislio, nesrećo?“
„Uči mi se lovljenje“, namignuo mi je. “Ima li ovde negde u blizini lovaca?“
Uklanjao je paučinu i nestašno se nasmejao - znao sam da mu to nije bio jedini vid „lovljenja“.
„Raspitaćemo se sutra“, uzvratio sam. Pokupili smo odeću i municiju i zaputili se u hodnik koji je vodio u trpezariju, da podelimo sa curama utiske. Ukopali smo se u mestu, začuvši vrisak.

„Jesi li čuo to?!“ Klimnuo sam mu glavom.
Potrčao sam za Mladenom u podrum. Žuti sjaj lampice je isticao sablasnot prostorije. Na zidu je visila ikona Svetog Save. Bronzana figura vuka na stočiću je bila na zemlji i paučina je bila rastrgana. Od cura Anabele i Maje nije bilo traga ni glasa.
Moj sadrug je prvi došao sebi.
„Pogledaj!“ Rukom mi je pokazao na širom otvorena vrata visoko ugrađena u levi zid. Popeli smo se na merdevine i izašli napolje.
Shvatili smo da je kiša stala.
„Šta se događa, jebote?!“ Bio je mrtav ozbiljan.
„Nemam predstavu, buraz.“
Frustrirano sam otresao prašinu sa džempera.
Grančice na tlu su krckale pod našim nogama. Krenuo sam prvi da nam džepnom lampicom osvetlim put kako ne bismo upali u neku rupčagu. Nogavice su nam bile mokre od lišća navlaženog kišom i bio sam tek polusvestan da se zvezde cakle na crnom svodu, a mesečevi zraci sijaju plavo na našoj odeći. Na uzbrdici se niotkuda pojavljivala magla dok su nam zvuci šume uterivali strah u kosti. Čuli smo zavijanje vukova.
Pogledali smo se.

Bela dlaka mu se sedefasto prelamala na mesečini, njegovom putokazu. Osećam te, Izabrani. Drevne reči čuvara šume su me prizvale, uputio mu je misao. Oči boje tečnog srebra su se prelamale na mesečini. Prekidaju se tvoje veze sa dvonožnim stvorovima. Tvoja inicijacija počinje.

Mladen je sklopio oči i seo na vlažnu travu. Trljao je oči i uši.
„Šta mi se događa, jebote?!“
Počeo je da se drapa po čitavom telu i da se uvija od bolova. Prodrmao sam ga, sad već ozbiljno zabrinut.
„Koji ti je sad kurac, čoveče?!“ Viknuo sam ljut, procenivši da se folira.
„Ne znam. I prekini da se dereš na mene. Tutnji mi u glavi!“ Zapušio je nos i stisnuo usta.

Došepao se do drevnog drveta. Na stablu su bili oslikani vukovi koji zavijaju na mesec. „Ljudski stvore, raskini sve veze sa tvojom vrstom i pridruži nam se“, zazivao je beli vuk. „Prihvati ono što ti je usud namenio.“ Seo je tačno isped stabla i strpljivo čekao.

„Idem da potražim devojke“, promrmljao sam, pomiren sa sudbinom. „Hoćeš li biti dobro?“
Mladen klimnu glavom, vidno zbunjen. Pustio je da mu puška padne na tlo i seo na panj masirajući slepoočnice. Zaputio sam se da potražim Anabelu i Maju.

Sad si sam. Čuješ mi misli, ali još uvek ne umeš da mi odgovoriš. Čula ti se pojačavaju u tolikoj meri da ne možeš da ih kontrolišeš u ljudskom obličju. Ne plaši se. Ona koju želiš će živeti, ne nameravam da je ubijem. To nije način našeg čopora. Odbaciti ljudskost moraš svojevoljno. Mi vukovi ne ucenjujemo, mi znamo šta je neminovno. Lovimo isključivo radi opstanka. Od pamtiveka pevamo mesecu, jer nam daruje magiju da bismo sačuvali svet od tame. Ima nas malo, jer nema svaki dvonožni hrabrost da odbaci čovečnost. Ti više nemaš izbora, postaješ jedan od nas, ali još uvek si slab. Beli vuk je mislima pričao bez kraja i konca. Osećaš strah i zbunjenost koja se graniči sa ludilom. Trudio se da Izabranom pošalje umirujuće slike dok su mesečevi zraci obasjavali stablo drevnog drveta na kom su bili urezani vukovi. Iskezio se ugledavši kako njegova sabraća oživljavaju.

„Darko!“ Vrisnu dragi Anabelin glas.
Devojka mi se bacila u naručje. Kratak pogled na nju me je uverio da je neozleđena. Osim par ogrebotina, modrica i blatnjavih pantalona.
„Maja....“ umuknula je na smrt prestravljena.
„Šta se dogodilo u podrumu, bog te?“
„Ne znam... sve se desilo prebrzo... Našle smo neku knjigu na nepoznatom jeziku.. i počele smo da je listamo. Videle smo neke čudne simbole. Sele smo na stepenice i Maja je spominjala da joj je deda pokazivao tu knjigu kad je bila mala, pa je počela da čita po sećanju. A onda su se otvorila zidna vrata i niotkuda se stvorila magla i u njoj ogroman vuk... Popele smo se na merdevine, ali smo se nekako mimoišle.“ Anabela je govorila užurbano. „Ne znam koliko sam trčala dok nisam ugledala stazu obasjanu mesečinom.... i tako sam naletela na tebe.“

Vrteo sam glavu u neverici. „I ja sam ostavio Mladena“ rekao sam uplašen. „Idemo da ih potražimo.“
„Da potražimo pomoć?“ Predloži Anabela, pošto smo oboje čuli zavijanje vukova.
„Imamo li vremena?“
„Ne bi trebalo da su daleko. Mračno je... i jezivo.“ Bila je uplakana i uplašena.
„Ajde, ajde, šta smo rekli? Tražimo malo uzbuđenja?“
Poljubio sam joj drhtave i od suza mokre usne. Užita je prekinuo neljudski krik. Oboje smo se zagrlili i zabrinuto pogledali.
Mesec je sijao zlokobno.

Ljudskost nestaje u tebi. Boli, zar ne? Svaka promena boli, šaputao je vuk Izabranom. Čak i najmanja telesna promena te izluđuje... a ti se sad ljudski stvore, pretvaraš u vuka... i nikad više nećeš stajati na dve noge, ali ćeš trčati i loviti na sve četiri. I zavijati na mesec. I osetiti ukus krvi. I voleti vučicu. Ne brini za svoje ljudske drugove. Ne brini za onu koju želiš u ljudskom obličju. Ona je potomak čuvara. Ne brini za svoje prijatelje. Preživeće strah koji sad i ti osećaš. Ona koju želiš te gubi. Osećam da te traži. Iznenađuju te njena osećanja? Viči, jer se menjaš. Jer je nikad nećeš voleti telesno. Viči, jer ste oboje prekasno spoznali istinu. Još koji tren i bela magla što predstavlja srž moje moći će dotaći tvoje vučje krzno.
Plači dok si još čovek. Ako ti bol to dopušta.


„Pogledaj!“ Uzviknu Anabela. Majin duks je visio na grani. „Ostavila nam je trag.“
Zagrljeni, zaputili smo se u potragu za njom. Jedini putokaz nam je bila mesečina i svetlom okupani prozori kolibe koji su se - sa mesta gde smo se trenutno nalazili - sad jedva nazirali. Osetio sam da Anabela drhti. Pratio sam njen pogled. Na uzbrdici se videlo ogromno drvo, a isped njega se video beli vuk sa blistavo plavim očima koje su delovale hipnotišuće na mene. Ukopao sam se u mestu, ugledavši onesvešćenu Maju blizu njega. Magla se kretala od njega ka nama... tačnije... imao sam utisak da prolazi kroz nas i mili neznano kud i da pulsira podražavajući otkucaje mog srca.
Vuk je sedeo mirno pored stabla.
Osećam tvoju želju da ih vidiš poslednji put. Ispuniću ti je. Ovo je trenutak kad čovek umire u tebi. Tvoje telesne promene su završene.
Dođi.
Tvoji ljudski drugovi te čekaju. Oni će biti jedini svedoci tvog gubitka ljudskosti, a da toga nisu ni svesni.
Dođi!

Anabela se tresla sve više i više u mom naručju. Zagrlio sam je i sam uplašen.
„Još jedan... uh... koliko ih ima?“ Plakala je neutešno. Hteli smo prići Maji, ali smo se ukipili od straha.
Sivi vuk nam je prišao s leđa i Anabela je počela da vrišti i plače.
„Umrećemo!“ Zagnjurila je glavu u moje grudi čekajući da nas vukovi rastrrgnu.
Sivi vuk nam je prilazio sve bliže i bliže... Morao sam nešto da uradim! Čime da ga opaučim?
Beli vuk je ustao i počeo da nam prilazi. Ćopao je na desnu prednju šapu. Radoznalo nas je odmerio. Da li imam šanse protiv dva vuka?
Anabela je briznula u plač i zarila glavu u moju jaknu.

Vidiš? Boje nas se. Da mogu, ubili bi nas. Beli vuk se iskezio štenetu. Priđi i pogledaj poslednji put onu koju si želeo u sada već prošlom životu...

„Zašto nas još uvek ne napadaju?“. Anabelin vapaj mi je parao srce.
Primetio sam da sivi vuk prilazi onesvešćenoj Maji koja je u naručju držala Mladenovu jaknu. Sivi vuk je počeo da joj drma glavu njuškom i da cvili.A zatim je i liže po licu, očima i kosi. Zubima je rastrgao dva tri dugmeta njene košulje i nežno uhvatio lančić. Cviljenje me je ganulo i bio sam šokiran tom spoznajom. Na lančiću je bio lik vuka i početno slovo Majinog imena; Mladenov poklon za rođendan. Sivi vuk je sada to trgao i stavio na blatnjavo tlo.
A onda je počeo da zavija!
Magla je počela da se sve više i više pojačavala oko belog i sivog vuka kome su se oči pretvorile u plavi plamen. Beli vuk nas je jednostavno mimoišao i praćen maglom otkasao u šumu. Sivi vuk je imao podjednako brzi trk. Zgranuto smo posmatrali kako nestaju u tami.
Anabela je potrčala ka Maji da proveri kako je. Prilazio sam devojkama ošamućen od straha.
„Dolazi k sebi!“

Džaba im govoriš. Plačeš i moliš da te prepoznaju. To je nemoguće. Više nisi čovek. Sada si jedan od nas. I kao vuk se ne možeš osvrnuti nazad. Sada će verovati da si mrtav. Oprostio si se od njih, a sada pusti njih da se oproste od tebe.

***
Mladi vuk je trčao za nedostižnim Dajbogom - oslobođen svoje prošlosti, svojih grehova i svoje ljudskosti - kao izabrani da se bori protiv stvorenja tame.
Last edited by ratiger on 18 Nov 2018, 14:53, edited 1 time in total.
Pensamientos del Rata-tiger.

User avatar
ratiger
Stara cura
Posts: 287
Joined: 17 Oct 2017, 17:38

Inicijacija, Eli

Post: # 1726Post ratiger
18 Nov 2018, 14:48

1) Sivi vuk je počeo da joj drma glavu njuškom i da cvili.A zatim je i liže po licu, očima i kosi.

Vrtela je zlatan lančić s priveskom od vuka. Plava kosa joj je vezana u konjski rep, a zelene oči nestašno sijaju.


Bacio sam kratak pogled na zidove obložene tapetama sa cvetnim motivima. Imam utisak da je vreme ovde stalo.


Pripoveda se u prošlom vremenu, ali zalutaju povremeno ove rečenice u sadašnjem.

2) Neke rečenice u dijalozima zvuče veštački:
„Ovo me podseća na lov na blago.“
„Uči mi se lovljenje“
Mračno je... i jezivo.“

A neke kao loš prevod sa eng:

„Jesi li čuo to?!" (Did you hear that? -Mi bismo pre rekli nešto tipa: (U jebote,) Šta to bi?

Kad pišeš dijaloge, trudi se da izbegavaš rečenice koje bi se koristile u Mikijevom zabavniku, i gledaj da zvuče što prirodnije u našem jeziku (ali bez previše poštapalica i psovki)

3) Ima nekih čudnih izraza, kao što su sadrug, ili zariti glavu pod jaknu. I čudnih atributa/apozicija kao što su normalni studenti, ili cure Anabela i Maja (ako nije precizirano da su cure, more li biti da su u pitanju momci ili androidi?)
4) Kontam da je zajebano ići kroz šumu zagrljen, pogotovo ako okolo zavijaju vukovi. Ajd da se drže za ruke pa mogu i odjednom potrčati ako prigusti.

5) Loša ideja ubacivati one introspekcije Alfa-vuka u sred pripovedanja iz prvog lica lika koji nije centralna ličnost. Čak i da je fino odvojeno nekim ***. Odlična ideja je izbor da pripovedač ne bude centralna ličnost- recimo da si stavila parče introspekcije na početak da baciš udicu (i razbiješ linearnost malo- Vuk je već tu, on vreba, on čeka, jer tako je suđeno, dolazi odabrani) i na kraj da zabiberiš epilog, bilo bi dosta efikasnije. Ovakav pripovedač ti daje dosta mogućnosti za mistiku u priči (jer nema pojma šta se dešava, a čuje te zvuke, baulja kroz šumu nailazeći na tragove i nalazi tu staru knjigu na tavanu, da bi na kraju došao tamo sa curom kod vukova koji ih ne napadaju a on se pita zašto i to)

Mislim da bi ova reorganizacija redosleda introspekcije Vuka i pripovedanja sporednog lika poboljšala dramatičan efekat priče.

Kačim priču na blog odmah ako ti tako kažeš, ili prerađenu ako ti tako želiš. A retko ko voli da se vraća i ponovo prerađuje priče tako da ću te razumeti ako želiš da je šibnem ovako :)
Pensamientos del Rata-tiger.

Eli
Polumag
Posts: 237
Joined: 18 Oct 2017, 11:53

Inicijacija, Eli

Post: # 1727Post Eli
18 Nov 2018, 14:58

Preradicu za blog. Pisala je ja tek pre par dana. Šibnem ti prerađenu verziju na pp. Kad malo odleži. Mahom, kontam gde grešim, ali
se uvek neko spetljam sa uglovima pripovedanja.

Da, htela sam da ubacim taj efekat misticizma, a da Alfa vuk da kakvo takvo objasnjenje, misleci da ce citaocima biti nejasna priča.

Da, uzasno sam omašila sa glagolskim vremenima, to cu obavezno da preradim.

Između ostalog i dijalozi mi jesu lošija strana pisanja, probacu i to da sredim.

Probacu da ispostujem sve sugestije, pa ti se javim. :D
"Čak i da nam zatreba samo jednom u životu, mač treba uvek nositi."
Prvi znak gluposti je potpuno odsustvo stida.
Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome."

Post Reply