Igra

Za sve priče na slobodnu temu koje biste želeli da objavite na blogu i koje bismo komentarisali na forumu.

Moderator: Eli

Post Reply
User avatar
ratiger
Stara cura
Posts: 269
Joined: 17 Oct 2017, 17:38

Igra

Post: # 1661Post ratiger
03 Sep 2018, 21:03

Evo da se odužim: nisam napisao priču za Specijal jer sam se zanimao sa Igrom, prvom pričom koju sam napisao olovkom. Na letovanju :)

Eto vam jedinstvene prilike da mi se osvetite i zapljunete dve što vam se ne sviđa, a pošto je priča poduža, ipak joj dajte šansu. Bar do prvog dana Igre:


Ljudi često imaju pogrešnu predstavu šta zapravo znači reč ,,igra“. Zabluda o kojoj pričam tiče se popularnog mišljenja da igra označava zabavu, bezazlenu aktivnost koja donosi zadovoljstvo i često nam služi da prekratimo vreme do večere ili kreveta. Da li je igra uvek tako bezazlena? Da li uvek donosi zadovoljstvo? I da li uvek igrom prekraćujemo vreme? Ne pokušavam da Te navedem da pomisliš na moderne igre takozvanih milenijalaca koje često imaju za cilj kakvu povredu, uvredu ili ponižavajući izazov zarad kojeg ,,jutjub“ pregleda više i veće popularnosti kod vršnjaka. Nije u pitanju ni iznenadni izliv besa koji- o gle slučajnosti: posmatrajmo ova dva dečaka što se vijaju po praznom parku i gađaju kestenjem. Tu su negde srednjoškolskog uzrasta. Jedan je podebeo, i sav se zajapurio od bežanja, a drugi vešto preskače zidiće i klupe, iskače kroz živicu kao panter i ne obazire se kada ga debeljko pogodi kestenom u nogu, rame, u lice. Što je trčao, trčao je, debeljko je ispraznio rezervoar kiseonika. Presavio se i bori se za vazduh, usput daje znak grabljivcu da ne može više.
Park je prazan kao što sam pomenuo jer je danas verovatno najsumorniji jesenji dan u godini, nema ni pet sati a već je skoro mrkli mrak, i mogao bih još da opisujem mrtvo lišće i jebenu izmaglicu, nit' je kiša nit' je magla al nije u poenta u poetičnosti, poenta je da je sve toliko sivo i tmurno da bi stvarno mogao da zadaviš nekoga ko ti stanje na žulj ili iz sve snage u lice napucaš onoga ko te prethodno pogodio kestenom. Kao što je to upravo uradio grabljivac, sve preko naočara debeljkovih.
Pričam Ti zapravo o jednoj drugoj vrsti igre. Igre koja se igrala u eonima prvih ljudi, a igra se i danas, svuda oko nas, iako to mi uglavnom ne primećujemo. Srećom.
Igru o kojoj ti pričam vode Sudije, i njihovi podređeni, takozvani Ispravljači. Ko su oni, odakle potiču i kako je igra nastala, to Ti ne mogu reći jer ni sam ne znam. Ali znam da bi se čak i na kakvim prastarim zapisima, kao što su egipatski hijeroglifi ili Sumerske tablice, mogli naći crteži Sudija i Ispravljača. Kažem mogli bi, da se iko iz tih prastarih vremena usudio da ih koliko-toliko ureže kao neku vrstu opomene budućim generacijama. Jer ko god je završio igru, čvrsto bi rešio da o njoj nikome nikada ne priča, ili bi prosto ostao previše mrtav za tako nešto. Možda je bolje da Ti ni ja sam ne pričam o igri. Ali, kada sam već počeo...
Najbolje bi bilo da igru posmatramo iz očiju profesora Draslera, jer će pukom slučajnošću on sam postati jedan od učesnika igre.

***

Nesrećni profesor Drasler našao se u pogrešno vreme- isti onaj tmurni jesenji dan, na pogrešnom mestu- u istom onom mrtvom parku gde su se jurila dva dečaka. Drasler je bez ikakvog razloga čekao autobus dve stanice niže od škole gde je radio, na stanici kod parka gde autobus nikada neće stati a da putnik ili dvoje ne izađu dvadesetak metara dalje uz psovke i rasprave o dužnostima vozača i poštovanju reda vožnje. Stajao je tako, kaneći sa da skine nezgrapne rukavice i iz ručne torbe prepune kojekakvih papira iskopa futrolu i u njih spakuje naočare. Baš kroz te zamagljene naočare pričinilo mu se malopre da je debeli dečak pogodio visokog kestenom, i da se ovaj drži za oko. Skinuo ih je na trenutak, uz malo muke izvadio je svilenu maramicu iz unutrašnjeg džepa mantila, pedantno ih obrisao, i stavio taman na vreme da vidi kako visoki dečak šutira u stomak debelog, koji je ležao u blatnjavoj prostirci od suvog lišća.
-Ej, šta to radiš?- uzviknuo je i potrčao, i stigao na vreme da gurne dečaka koji je taman podigao ogroman komad betona iz koga je virilo parče armature, ili nekog malog stuba koji je nekada stajao ukopan i ubetoniran verovatno da spreči nesmotrene vozače da parkiraju svoje automobile u parku. I dečak je pao preko istog tog betona, koji mu je usput smrskao šaku.
-Sve će biti u redu, pozvaću hitnu pomoć i staviće ti hanzaplast ili zavoj, biće kao nova- govorio je Drasler, ali dečak je vrištao gledajući u ono što su nekada bili prsti. Preturao je po torbi tražeći telefon, i na trenutak se setio svilene maramice. Izvadio je, i pogledavši dečakovu ruku shvatio da ne bi bila od velike pomoći. Nastavio je da traži telefon, kada je začuo zatvaranje vrata autobusa iza njegovih leđa. Okrenuo se i uzviknuo:
-Pomoć! Pozovite hitnu!
Ali onaj, koji je jedini izašao iz autobusa, nije imao nameru da pomogne. Hteo je da ispravi ono što je Drasler pokvario svojom nesmotrenošću. Ili da igra dobije novu nit.
Ispravljač nije bilo rogato stvorenje koje si zamišljao da krasi zidove Keopsove piramide. Nije bio ni stogodišnji metuzalem poput, na primer, nekog od Sudija. Ispravljač je prosto izgledao kao momak malo krupnije građe koji bi, eto, mogao biti izbacivač, ali u nekoj pankrok-metal rupači sa kraja osamdesetih godina. Crne ,,GBH“ majice, pantalona i čizama, išao je graciozno ka Drasleru i dečaku noseći ogroman nož u ruci.
Odstupivši par koraka unazad, Drasler povuče dečaka za zdravu ruku, ali se ovaj istrgnuo i protrčao pored Ispravljača. Drugi dečak je već odavno bio pobegao, pa su svi izgledi bili da je momak sa nožem zapravo namerio na njega. Potrčao je preko parka koliko su ga noge nosile, ne okrenuvši se sve do trenutka kada je došao do pustog bulevara. I uverivši se da mu je utekao, uleteo je u niz stepenice u pab-podrum.

***

-Napolju je manijak sa nožem, zaključajte vrata i zovite policiju, odmah!- viknuo je konobaru iza šanka koji se dosađivao u praznom pabu prebacujući kanale na televizoru na zidu.
Po ovakvom vremenu očekivao bi bar dva-tri stola zauzeta parovima koji se greju kuvanim vinom ili igraju pikado ili bučnim studentima koji igraju igre asocijacije. Grad je očigledno bio mrtav ovog popodneva.
-Na kamerama nema nikoga, vidim dobar deo obe strane ulice. Prazna. Da vam se nije pričinilo, gospodine?- reče mladić učtivo.
-Pa, možda i nije napolju... u parku su se neka ddva dečaka potukla i došao je taj... huligan sa nožem i pošao ka nama-
-Aaa, takve stvari se redovno dešavaju, lokalne bande i navijači, da vam ne pričam čega sam se sve nagledao. Hajte vi bez brige budite, ja ću zaključati vrata i baciti pogled na ulicu, a vi vidite šta ćete popiti.
Mladić je otrčao uz stepenice a Drasler pogleda okolo tražeći telefon da pozove miliciju i setivši se da je u dvadeset prvom veku, uzeo je torbu i potražio mobilni telefon. Kada bi se samo setio još kako se otključava? Dok je pritiskao nasumično po displeju, začuo se bat teške obuće po drvenim stepenicama koje nisu mogle biti lagane patike mladog konobara. U kafiću se pojaviše dve prilike od kojih nijedna nije bila mladi konobar, ali ni huligan iz parka. Da Ti odmah kažem: u kafić su došle Sudije.
Sudije su veliki ljudi. Ali ne veliki u smislu da su svojim delima doprineli blagodetima čovečanstva. Može se reći, skroz naprotiv. Recimo, kada su prišli stolu gde je sedeo prebledeli Drasler, i jedan čučnuo ispred njega, to je bilo kao kada bi Ti čučnuo ispred malog deteta od četiri-pet godina. Zašto su došli dvojica, ne znam. Bili su obučeni u crno kao inače, samo im je bela mrtvačka koža lica blještala prepoznatljivim kontrastom. Ćelavi bucmasti sa ogromnim podočnjacima nije progovarao sve vreme. Drugi, sa crnom retkom kosom, lica izboranog poput stare čizme, držao je izbezumljenog Draslera za ruku- da se ispravim, držao ga je za tri prsta svojom ogromnom ledenom šakom, i govorio mu tiho, gotovo nečujno, ali sasvim razgovetno, glasom odrasle osobe ali detinjim tonom:
-Zašto si to uradio?
-Ne... ne razumem. Nisam ja ništa.
-Zašto si se umešao i pokvario nam igru?
Poslednje kapi krvi napustile su Draslerovo lice i sišle u pete ili negde ispod pojasa gde se krv inače slije. Ne ne, ne mislim da je Draslera neko povredio, još uvek ne, hoću da kažem da je pobledeo skoro kao njegov sablasni sagovornik, koji bi mogao biti savršen vampir kada bi imao još i očnjake, a ne redove sitnih žutih razmaknutih zuba.
-Ali ne brini, ja ću te uvesti u Igru sada pa ćeš moći da se iskupiš za grešku koja je opet.. samo deo Igre. Samo smireno.
-Vi... grešite. Ja sam samo hteo-
-Molim te, nemoj me prekidati. Daću ti drugu šansu, u protivnom... Daćemo te Ispravljaču da nam te živog servira. Ne jedemo mrtvo meso, mi ne.
Pogledali su ka ulazu u kafić, gde je stajao momak sa nožem. Drasler se trgnuo, a Sudija mu je stisnuo prste kao kleštima i nastavio istim tonom:
-Šššš, smireno. Pravila su prosta: svaki dan ubiješ jednu osobu od tvoje volje. Ako ne ubiješ nikoga, noću dođe Ispravljač i ostalo onako kako sam ti upravo rekao. Radi tako i bićeš dobro. Ako te uhvate i zarobe, igra se ne prekida, to znaj. Samo nemoj da skočiš sa mosta ili slično, samo ćeš nam napraviti još veći problem.
-Ali ja nisam ubica, ja ne mogu-
-Svaki početak je težak. Uvežbaćeš se vremenom. Samo nemoj koristiti pištolje i ostalo što pršti i puca- previše je bučno. Najbolje golim rukama, ali to je već od tvoje volje. Mi idemo sada, a ti odmori danas pa počni svoj deo Igre sutra ujutru.


PRVI DAN

Nakon današnjih događaja, životmi se izmenio iz korena. Ne računam jučerašnje, to jest, susret sa tom... bandom ili sektom ili kako da nazovem te neljude koji ovo zovu Igrom. Postao sam čudovište, od čoveka koji je voleo život, ne samo svoj nego i tuđi... Sada moram da ubijam da preživim. I to ne kao životinja u nužnoj odbrani ili da bih se prehranio.
Vidim ga svuda, Ispravljača. Stopio se sa svakim drugim nasumičnim likom, prolaznikom, među studentima u hodniku koje srećem, radnik koji slaže robu po rafovima u supermarketu... Jutros na pijaci dok sam mislio da je sve ono od juče bio san ili početak ludila, video sam ga prvi put danas. Bio je spreman da me ubije, tako mi je izgledalo. Hteo je samo da me upozori i podseti da sam deo njihove krvave Igre i da je danas dan kada treba da počnem. I počeo sam.
A hteo sam da počnem sa onima čiji nestanak iz sveta živih niko ne bi primetio ni žalio. Dok sam se vraćao sa pijace, svratio sam u Bulevar Očaja- mračnu ulicu gde pogled prolaznika ne pada zbog večite tmine čak i po danu, ili zbog straha i gnušanja od onoga što bi tamo mogli videti. To je mesto gde prebivaju beskućnici, narkomani i ljudi satkani od sličnog moralnog veza. Bilo je još uvek jutro- devet sati, ali ni sunčevi zraci ovde ne provire zbog visokih zgrada koje je okružuju i sklepanih krovova i natstrešnjica koji je pokrivaju i štite njegove žitelje od lošeg vremena. Naišao sam na par nesretnika, pijanih, drogiranih, ili prosto sa svešću isparelom od turobnog života, ravnodušnih na stvarni svet okolo. Ali, i dalje su previše bili živahni- živi za moj cilj, da bih ih tek tako savladao i... Da se ne varamo, ja jesam prilično snažan, ali nisam profesionalni, tihi ubica koji bi jednim pokretom ubio i sledećim ispario sa mesta zločina ne ostavivši traga. Ja sam obični profesor književnosti, nauke koja nudi prikaze i objašnjenja života i njegovog smisla, a ne da život ugasi.
Našao sam najzad jednog savršenog, beskućnika. Iza ćoška Bulevara bio je potpuno zaklonjen od pogleda sa druge ulice. Spavao je, udobno pokriven kartonima. Pogledao sam iza sebe, praveći se da me prosto muka naterala da mokrim iza ćoška, ali nikoga nije bilo na vidiku. Saršen trenutak. Spustio sam kese i podigao ogroman metalni poklopac od šahta i polako ga doneo do iznad glave beskućnika.
Ali kako da nekome ko nema ništa, oduzmem to malo preostalo, taj bedni život koji tako čvrsto drži uza se?
-A nemoj, časti ti.
Dok sam stajao sa šahtom iznad njegove glave i razmišljao o onome što sam nameravao da učinim, beskućnik se probudio. Nije pokušao da pobegne, da se pomeri ili brani. Dva plava oka krvavih beonjača blještala su sa štrokavog lica čoveka koji je smrdeo na mokraću.
Bacio sam šaht na gomilu đubreta pored kontejnera gde je ležao, zgrabio kese i pobegao odatle bez osvrtanja.
Ispravljač je počeo da se pojavljuje svuda. Nisam se pojavio na poslu, nisam smeo da odem u prazan stan. Šetao sam gradom, vozio se autobusom, bio među ljudima gde sam bio siguran da me neće napasti, ali gde sam najviše rizikovao da na njega naiđem. Možda mi se stvarno pričinjavao, možda sam stvarno sve umislio? Ali stisak ruke od juče bio je dovoljno stvaran time što su me i dalje boleli prsti.
Pošao sam i u policiju. Ali dokle bi me, i da li bi me uopšte zaštitili od Njih? Na kraju bi me možda smestili i u kakvu psihijatrijsku ustanovu... Sumnjam da bih se i tu izvukao iz Igre. Brzo sam odustao od te ideje.
Noć je polako padala a ja nisam imao nikakav plan da se izvučem ili da igram Igru. Sišao sam iz autobusa i pošao peške preko mosta. Na trenutak, verovatno podsvesno, razmotrio sam i tu najcrnju ideju za jednog Hrišćanina poput mene, kako reče onaj monstrum- samo bih im napravio problem.Ipak, pošao sam peške da razbistrim glavu na ledenom vetru koji redovno šiba nad rekom. I naišao na priliku koje će mi pomoći da ispunim prvi dan Igre.
Čovek je stajao negde pri sredini mosta, naslonjen na ogradu i pušio cigaretu. Potencijalni samoubica? Da li bi se računalo ako bih ga ubedio da skoči sam? Možda da ga i sam gurnem? Otvarale su se nove mogućnosti, a dan se približavao kraju i morao sam da delam brzo.
-Nije baš neko vreme za uživanje u divnom pogledu na reku?- rekao sam stadovši pored njega. Da je bilo tek malo više magle, vreme bi bilo idealno da sakrije i dve ljudske konture od automobila koji bi na svakih pola minuta ili minut promilio preko mosta.
-A ne, meni ovako najviše odgovara da razbistrim mozak- odgovorio je, na kratko skrenuvši pogled da vidi ko mu se obraća – Jedino što mi cigara ne potraje ni minut.
-Da pogodim, bračni problemi? – čovek je bio srednjih godina –Ljubav? Dugovi?
Čovek me ovoga puta pogleda malo duže, ozbiljnog izraza lica, ali se ubrzo nasmeja.
-Ne, ne, ne, nisam ja jedan od tih nesrećnika... Ne brini, prijatelju. Nemam ti ja ni kučeta ni mačeta.
Ni ovog ne bi imao ko da žali, pomislio sam. Jedino što bi se i on čvrsto držao za svoj život, ogradu, ili moj rukav.
-Vetar mi pomaže da mi se mozak ne pregreje, od silnih brojeva i računanja. Ne znam koliko si upućen u teoriju verovatnoće, kombinatoriku, te stvari.
-I ne baš. Ha sam, može se reći, čovek u drugoj krajnosti: slova, rečenice, književnost.
-Ti si pisac?
-Ne, ne, profesor književnosti.
-Ja sam i sam na kratko radio kao profesor matematike. Ubrzo sam dao otkaz i zaposlio se u banci kao procenitelj rizika. Računanje rizika pri osiguranju i te stvari. Ali sam shvatio da mogu mnogo više zaraditi i sam. Reci mi prijatelju, jel se kladiš?
-I ne pratim sport baš, da ti kažem iskreno.
-Šteta. Vidiš, sport u današnje vreme više nije samo obična igra.
Reč me je podsetila šta treba da uradim. Pogledao sam na sat. Bilo je skoro pola jedanaest.
-U sportu leže velike pare. Da ne dužim: kladim se, dobijam, prodajem fikseve, reketiram kladionice. Tražim da mi isplate sumu novca svakog meseca, u protivnom prodam debele fikseve desetorici klijenata i oderemo ih desetostruko. I tako idem od jedne do druge, a u međuvremenu računam, čitam, istražujem, pratim sve moguće utakmice, mogu ti reći zdravstveno stanje svakog igrača, ljubavne jade, kome nedostaju mama i tata... Ma sve što može da utiče na njihovu igru.
-Koja je verovatnoća da neko preživi pad sa mosta- upao sam mu u reč. Pogledao me je ozbiljno, ali se ubrzo nasmejao i pogledao preko ograde.
-To bi moglo zavisiti od-
Sada kada razmišljam o njemu, nikada nisam imao razumevanja za ljude koji svojim poslom ne doprinose poboljšanju sredine u kojoj žive ili čine život ljudi oko sebe lepšim na bilo koji način. Zato mi verovatno i nije toliko žao ove moje prve žrtve. Beskućnik bi možda- ili će u nekoj svojoj budućnosti, ko zna- načiniti svet iole boljim. Čvrsto verujem da ga je samo splet nesrećnih okolnosti doveo do prebivališta u uličici za mokrenje, povraćanje i deponovanje gradskog đubreta.
Zgrabio sam ga za nogavice i olako prebacio preko. Mislim da je u jednom trenutku udario licem u drugu stranu ograde. Nisam siguran, sklonio sam pogled da mu ne vidim lice kao što sam pogrešio sa beskućnikom. I sada me progoni onaj pogled plavih očiju vonjavog bednika.
Nije se čuo pad u vodu, niti se naziralo gde je tačno pao, što od magle, što od talasanja nemirne reke. Nikoga nije bilo okolo. Gledao sam u vodu par trenutaka očekujući da će isplivati, međutim to se nije desilo. Voda je bila isuviše ledena da temperaturnim šokom dovrši ono što možda nije odradio sam pad.
Sada me najviše brine tišina. Prošla je ponoć, i evo sedim u parku gde je sve ovo počelo. Pitam se, kakva su to demonska bića koja u igru uvlače i dečake, poput onoga juče? Kad malo bolje razmislim, toliko ima agresije danas i među mladima da me ne bi čudilo da su mnogi od njih upravo deo Igre. Odrasle osobe poput mene da ne pominjem.
Hoće li doći neko da mi kaže da li sam uradio sve kako treba? Da li moram da nastavim sa ubijanjem ili je Igra za mene gotova? Sačekaću još sat-dva. Na samu pomisao na novi susret sa Njima hvata me jeza, ali mi je još gore kad pomislim da je sve možda neslana šala u kojoj je ubijen nedužan čovek, meni na dušu?


DRUGI DAN

Otišao sam u policiju čim sam ustao, što se ispostavilo kao velika greška. Jutros mi je to zvučalo kao najrazumnija ideja: ubio sam čoveka. Pod pretnjom sopstvenog života, od nalogodavca ni traga ni glasa. Javio sam se na prijemnom šalteru rekavši da imam da prijavim krivično delo. Nisu me pitali o čemu se radi i ko je počinilac, samo su me uputili u neku kancelariju. Možete zamisliti kako sam se osećao kada sam u toj kancelariji ugledao Ispravljača u uniformi. Stajao sam nepomično na vratima dok mi se nije obratio inspektor koji je sedeo za stolom:
-Izvolite, sedite.
Nisam progovarao, i nisam skidao pogled sa Ispravljača. Stajao je iza inspektora pored prozora i gledao me istim onim pogledom kao u parku. Zaustio sam da kažem, ne znam ni sam, da je u pitanju greška, a on je polako odmahnuo glavom levo-desno.
-Pa da čujemo, o čemu je reč?- reče inspektor, sada pomalo nestrpljivo.
-Hteo sam da prijavim buku na spratu iznad mog- to je bila prva stvar koja mi je pala na pamet. Želeo sam što pre da se izgubim odatle – Mislim da sam ipak malo prenaglio. Možda i nije zločin u pitanju.
-Zašto nas pobogu niste zvali odmah, telefonom? Dajte adresu da proverimo.
Ostavio sam adresu i podatke i posle par formalnih pitanja i odgovora u vezi mladog para koji žive iznad mene i koji stvarno umeju da budu preglasni, po završetku razgovora pobegao sam iz stanice glavom bez obzira. Pogledao sam telefon i video pet propuštenih poziva i nekoliko poruka sa posla. Došao sam kući, spakovao stvari, uzeo sam novac koji sam imao, seo u auto i otišao. Ne znam gde sam krenuo, hteo sam samo da pobegnem iz grada, od Ispravljača, Sudija i njihove Igre. Sada sam verovatno imao i policajce za petama posle sumnjivog ispada u stanici. Vozio sam što dalje, planinskim putevima ka jugu. Može biti da je i sama sudbina umešala prste u Igru, jer posle par sati vožnje na jednoj pustoj planinskoj deonici naišao sam na usamljenog motociklistu. Kao hipnotisan, punim gasom udario sam ga čeono i zbacio ga sa puta u žbunje. Parkirao sam auto nekoliko metara dalje i izašao.
Još uvek je disao. Ne gledajući ga u lice, uzeo sam nekakav lanac-privezak koji mu je visio oko vrata i završio sa njim.
Otrčao sam do kola i odjurio odatle. Vozio sam dok nije pala noć i iznajmio sobu u nekom planinskom gradiću.

POSLEDNJI DAN


Pokušaj bega bio je uzaludan. Kad malo bolje razmislim, možda nisam ni bežao od same Igre, naprotiv, ispalo je da sam samo počeo da napredujem, postajem bolji. Narednih nekoliko dana sam prilično olako uspevao da uradim dnevni zadatak, kako sam ih zvao za sebe- posle bicikliste, počeo sam sa davljenjem. U praznim parkovima, pustim ulicama, sa prvim sumrakom, iako sam se trudio da obavim zadatak što ranije i da ostatak dana uživam u nekoj vrsti slobode. Jer dok nisam obavio zadatak, Ispravljač se sve vreme vrzmao negde u blizini, osetio bih ga kada ga ne bi bilo u vidokrugu. A posle bi me ostavio na miru. Davljenje se pokazalo praktično, osetio sam se kao plaćeni ubica iz starih mafijaških filmova. Osim što ja ubijam zato što sam prinuđen, dok pomenute ubice rade to zbog posla u kome verovatno nađu i nekakvo zadovoljstvo. Nastavio sam da bežim iz grada u grad kako ne bih stvorio šablon i upao u policijsku zamku, kao što to rade serijske ubice amateri. A ja nisam amater, a pogotovo ne serijski ubica. Jer oni , eto, ubijaju iz zadovoljstva.
Pokušaj da izbegnem prokleti šablon doveo me je do greške. Shvatio sam da žica ostavlja očigledan trag, pa sam se vratio na staro dobro guranje. Može biti da sam se previše bio okuražio, s obzirom da sam pokušao da obavim zadatak rano ujutru, pod svetlošću jutarnjeg sunca. Čoveka koga sam gurnuo u provaliju sa pešačke staze u brdima uspeli su da pronađu i spasu. To sam sasvim slučajno čuo tek predveče u prodavnici, dok sam kupovao namirnice za novi beg iz grada. Načuo sam od žena da je preživeo i da leži u lokalnoj klinici. Odjurio sam tamo, usput sretovši Ispravljača bar tri-četiri puta, pronašao ga, i iskoristio momenat kada nikoga nije bilo u sobi da ga dovršim sa jastukom. Sve bi bilo dobro da me po izasku iz sobe nije videla i prepoznala devojka nesrećnog mladića. Kada je videla šta se desilo ja sam već bio zamakao skoro do izlaza, ali me je tamo zadržao čuvar koji je čuo dreku na spratu.
I evo me sada, delim ćeliju sa grmaljem koji leži na krevetu iznad mog i čita knjigu dok ja smišljam način kako da ga ubijem za ovih sat ipo vremena koliko je ostalo do ponoći. Mogu da se nadam da će mi dopustiti još koji sat produžetaka, ipak, jedanaesti ,,nivo'' sam: imam valjda pravo na ustupke. Što se vreme primiče kraju, Ispravljač sve češće i češće patrolira ispred ćelija, držeći u rukama čas policijski pendrek, čas ogromne makaze za grane, čas ogromnu sablju preko ramena. I kao da ga niko ne vidi, osim mene. Još uvek tvrdim: nisam lud.
-Drasler! Izađi i pođi zamnom, upravnik hoće sa tobom da priča.
Tržem se. Na vratima nije Ispravljač u uniformi, već stariji, prosedi čuvar sa električnim pendrekom. Ustajem i dolazim do vrata gde mi stavlja lisice i izlazim. Grmalj se ni ne osvrće, izgleda kao da je zaspao sa knjigom naslonjenom na zid. Kada se vratim, ako mi ostane vremena... nešto ću već smisliti. Mada, po svemu sudeći, izgleda da je za mene kraj Igre.
Hodam metar dva iza čuvara, kako mi je rekao. Nigde nikoga. Ostali zatvorenici ili takođe spavaju, niko se ni ne osvrće. Ulazimo u jedan hodnik, vrata za nama se automatski zatvaraju. Svuda zatvorena metalna vrata, samice? Drugi hodnik, vrata za nama se zatvaraju. Sada su tu prozori okovani rešetkama. Dvorište zatvora je osvetljeno, nigde žive duše, osim možda čuvara sa puškama u kulama okolo. Unutra i dalje baš nigde nikoga.
Kao da me je neko gurnuo, kao da mi je neko podviknuo: Sad! Potrčao sam dva tri koraka i udario sam stražara u potiljak lisicama. Pao je i okrenuo se, ali i zamahnuo palicom prema meni. Na vreme sam mu blokirao laktove tako da me je nejako udario po uhu.
-Ali nisam ispao...- proceđuje kroz zube dok se rvemo na podu –za danas sam završio...
Nemam pojma o čemu on to. Uspevam da mu izbijem palicu tresavši mu ruke od pod... i onda se setim:
Najbolje golim rukama.
Umesto da mu razbijem glavu o pod, grabim ga za vrat. Možda je to to! Moja poslednja šansa, ako odigram samo sa golim rukama kako je rekao mrtvoliki sudija, možda završim igru.
Čuvar ostaje da leži beživotno. Prolaze sekunde. Minuti. Taman kad sam pomislio da kraj igre možda znači da ostajem sam na celom svetu, otvaraju se vrata odakle smo došli.
-Ovakvog srećnika mislim da nismo imali do sada- govori Sudija svom ćelavom pomoćniku dok idu prema meni. Imam li vremena da se sagnem i dohvatim palicu? Previše sam se udrvio od straha da trepnem, kamoli da se pomerim. Ćelavi i dalje kao zaliven.
-Znači trebao sam samo da zadavim nekoga rukama?- smognuo sam dovoljno hrabrosti da ni malo ne zamucam.
-Ne. Dovoljno je bilo da umesto Ispravljača ubiješ igrača koji je preskočio dan.
Gledam ga u neverici.
-A kako da prepoznaš drugog igrača, i to onoga koji je omanuo? To se pitaš? E, tu je čar igre. Nego, hoćeš li ti da ga nosiš, ili da ga ostavim tvom Ispravljaču?
Gledam ga, i pitam se da li se meni obraća.
-Kako hoćeš. Kao što rekoh, mi Sudije ne jedemo mrtve. Hajde, slobodan si.
Slobodan sam. Još uvek ponavljam u sebi reči. Sudije su isparile pre ko zna koliko vremena, a ja još uvek stojim opčinjen rečima. Magičan osećaj struji mi kroz celo telo. Gledam kroz prozor. Mrak je još uvek, ali ja osećam da dolazi svetlost, jutro, novi dan za mene. Dan na slobodi, bez obaveza prema igri. Bez bežanja iz grada u grad i maskiranja tragova. Razvlačim lice u ogroman osmeh. I smejem se, u sebi, možda i na glas, ne čujem, ali osećam da moj smeh odjekuje od zidove hodnika. Mišići celog tela mi se grče u slatkoj ekstazi.
Ipak... Ne, ne, ipak je to bio električni pendrek.
Pensamientos del Rata-tiger.

Post Reply