Priča o turisti - Nemanja Pavlović

Za sve priče na slobodnu temu koje biste želeli da objavite na blogu i koje bismo komentarisali na forumu.

Moderator: Eli

Post Reply
Eli
Polumag
Posts: 219
Joined: 18 Oct 2017, 11:53

Priča o turisti - Nemanja Pavlović

Post: # 1303Post Eli
28 Feb 2018, 08:14

Druga priča. Nije fantastika, ali ima jedan element... nadrealizma.




Konačno sam postavio sliku na aplikaciji dok sam gustirao ukus moke na jeziku. Lajkovi će uskoro uslediti, a ja ću sa svakim novim srcem malo više misliti da je slika lepa. Sedim u bašti restorana jedne turističke zemlje u Africi sa prelepim pejzažima i destinacijima, a meni je za oko zapao ovaj cvet u bašti. Ne znam mu ime na jezicima, ali ime koje se oseća emocijom je sasvim nešto drugo. Znate onu radost zbog lepote koju priroda daje? Prvo cveće nakon bljuzgavice i leda koji su nam se tako duboko zarili u svest.

Ja sam novinar. Putujem po svetu i pišem reportaže o prirodi, klimama i raznim fenomenima vezanim za istu. Kada se sve oduzme i sabere; vodim vrlo srećan i ispunjen život. Upoznajem svet, nove ljude, životinje, predele, kulture i religije. Blagi povetarac mi klizi niz osmehom naborane obraze. Divan trenutak u egzotičnoj zemlji bogatoj neobičnim mirisima.

Oko mene ljudi raznih staleža, jezika, rasa i načina oblačenja. Bujnost života gde god da se okrenem. Šteta što ovde ostajem samo jedan dan, ali tešim se time da idem u još egzotičnije zemlje Afrike. Prvo ću preleteti Saharu i napraviti neke dobre slike za aplikaciju, a onda će avion lagano ponirati nad džunglama Afrike. Na vestima govore o trenutnom stanju u zemlji i verskim fanaticima koji ubijaju i pale u ime svog boga. Pre nego što mi se raspoloženje pokvarilo svoje misli sam usmerio ka onim sitnim životnim radostima koje nam daruje svaki dan, a koje mi zanemarujemo. To je šteta, svakom čoveku je zanimljivije ono što nema, a ipak ima moć da uživa u onome što ima.

Poslao sam verenici par selfija preko aplikacije i završio svoju kafu. Razmišljao sam da naručim još jednu. Jutro je toplo i vedro, a ja volim sunce. Žao mi je što ona nije tu sa mnom, jer bi razumela ovu emociju koju ja osećam kada mi pogled dotakne prirodne lepote naše Zemlje. Trudna je. Oboje navijamo da nam prvo dete bude dečak kako bi smo mogli da ga nazovemo po imenu pisca knjige kojeg oboje obožavamo. Venčaćemo se krajem proleća, ovo je moja poslednja ekspedicija pre nego što kažemo čuveno Da.

Videh konobara i naručih još jednu moku. Nisam prvi put u ovoj zemlji, ali jedan životni vek nije dovoljan, da obiđem kako treba gradove koje volim. Osmehnuo sam se leptiru koji je sleteo na tacnu kako bi odmorio krila od vetra. Zgrabio sam telefon da ga slikam ali on je već bio u zamasima uspinjanja. Crven sa belim žilama, nikada nisam video takvog. Podsetio me je na krv koja se sliva niz kožu. Pokušao sam da ga uhvatim u letu, ali dobio sam mutnu mrlju poput kesice čaja od šipka u vreloj vodi.

Zamolio sam konobara da me slika kako sedim zamišljen uz šolju kafe u plavoj majici i belim bermudama sa kožnim papučama. Sedeo sam nalakćen sa zamišljenim osmehom na licu dok gledam negde u daljinu. Ispod slike sam iskucao “#specialmoment” i postavio na aplikaciju. Poslednje što sam video na telefonu je srce koje je moja verenica postavila kako bi označila da joj se sviđa slika. Nisam stigao da se rastužim oko toga koliko mi nedostaje kada su ljudi u crnom sa fantomkama i puškama uleteli u lokal i zapucali.

Dok su pucnji parali moje raspoloženje, a vrsci kidali srce nešto toplo je prskalo po meni. Nešto se stropoštalo u moj vidokrug. Konobarovo lice sa izrazom iznenađenja gledalo je neodređeno, beživotno. Zatvorio sam oči skriven pod stolom i čekao da oluja prođe. Ako se ne pomerim i ne pravim buku neće me ni primetiti. Otiće i ja ću se povući u hotel do mog leta. Sve će biti u redu.

Snažna šaka me je dograbila za kosu i podigla na noge dok sam ja urlao od iznenađenja i bola. Bacili su me na kolena pokraj jedne žene loknaste, crne kose i svetle puti. Jecala je pokušavajući da udahne, dok sam ja izgubio moć govora... pokreta. Paralisano sam osmotrio pokolj na tako prelepoj terasi okrunjenoj cvećem. Ljudi u crnom su doveli još dva mladića i videlo se da su poput mene i uplakane žene turisti u ovoj zemlji. Žena se ućutala i sve četvoro smo nastavili da zurimo u svojevrsnom šoku. Verovao sam da je došlo do greške, da će nam lupiti po koju šljagu i nastaviti dalje. Doći će policija pa će oni pobeći. Pogledao sam u onog koji je stajao nadamnom sa uperenom puškom. Oči su mu bile crne i nečitljive poput maske.

„Mora da je neka greška. Ja ništa nisam uradio.“ Pokušao sam da budem pribran i miran dok to izgovaram. Nisam razumeo njegovo odgovor ali preteći ton mi je jasno stavio do znanja da više ništa ne pitam. Da li sanjam? Imao sam osećaj da je ovo košmar iz kog ću se probuditi, a nada me je upozorila da će se to uskoro desiti. Ja ustvari još uvek nisam krenuo na ovo putovanje, probudiću se kraj moje osmehnute verenice sa kojom ću se takmičiti ko će pre kome doneti doručak u krevet.

Jedan od zlotvora mi je pružio povez. Bilo je jasno da želi da vežem svoje oči. U tom momentu moj prkos je bio brži od misli. Uplašio sam se, to što sam trebao da uradim nagoveštavalo mi je strašnu budućnost. Odmahnuo sam glavom, a tada je on zamahnuo pesnicom. Osetio sam kako mi je puklo nešto u ustima. Ova vrsta bola je bila još nešto novo što me je zaprepastilo. Gledao sam kako mi se sopstvena krv sliva niz beli mermer i setio se leptira. Grube ruke su me zgrabile za kosu proizvodeći novi bol a zatim mi vezale povez preko očiju. Osetio sam kako mi vezuju ruke - ovoga puta se nisam opirao. Nisam smeo. Parališući strah je stigao. Bermude su upijale tečnost mokraće.

Mozak je pokušao da mi usadi slike nasmejane verenice dok su nas oni poterali napred i dok sam se sudarao o stolove strah je ispunio kompletan moj unutrašnji svet. Moje misli su van kontrole počele da smenjuju slike života, intuicija je govorila da je ovo kraj ali moja želja za životom i moj organizam koji nije podnosio uticaj negativnih emocija, pokušavao je da stopira svaku smislenu viziju u mojoj glavi. Strpali su nas u nekakvo vozilo dok sam ja pokušao da definišem sopstveno raspoloženje. Osetio sam otimanje blizu mene, zatim šamare i prigušen plač žene kojoj su nešto stavili u usta.

Ne znam koliko je vremena prošlo. Ne sećam se šta se oko mene dešavalo. Znam da se vozilo zaustavilo i da me je nešto udarilo u glavu. Vukli su me po podu i eto me u ovoj prljavoj ćeliji sa daskama koje su predstavljale krevet. Bio sam žedan, gladan i pretučen. Prednja dva zuba bila su polomljena i osećao sam vrtoglavicu kada bih naglo okrenuo glavu. Moj mozak nije želeo da prihvati punu sliku i dalje sam se nadao da je ovo košmar iz kog ću se probuditi ili ako nije košmar onda će svakog časa oni shvatiti da su zatvorili pogrešnog čoveka i izviniti mi se zbog nesporazuma. Ja ću se osmehnuti i oprostiti im, a zatim ne mareći mnogo za let koji ću propustiti otići na aerodrom i rezervisati prvi avion za moju domovinu.

Šta sada radi moja verenica? Da li se zabrinula jer ne odgovaram na poruke? Šta mi rade roditelji? Dogovorili smo se da pravimo roštilj prvog vikenda kada se vratim. Hoću li se vratiti? Moram! Hvatala me je panika. Osmotrio sam prostor izvan ćelije i jedino šta sam mogao videti je čuvar zavaljen na stolici spuštenih pantalona sa porno časopisom u rukama. U daljini su se čuli koraci i vika. Nisam znao gde se nalazim nisam znao koliko je vremena prošlo i kompletna situacija je počela da me dovodi do ludila. Morao sam da uradim nešto. Nešto? Šta?

Misli su se rojile poput mrava na slatkom ogrisku pokraj mravinjaka. Da pozovem njihovog šefa? Da im ponudim dobru otkupninu? Da! Nisam milioner ali potičem iz imućne porodice. Moji će sakupiti koliko god para treba. Moram nešto da preduzmem. Sa pokrenutim nagonom za samoodržanjem- mrdnuo sam se. Celo telo me je bolelo, ruke su toliko utrnule od konopaca da ih više nisam osećao. Vrtelo mi se u glavi. Okrenuo sam se na bok stenjući a zatim sam dao sve od sebe da se uspravim u sed. Tako sam ostao par minuta dok mi se želudac nije umirio i vrtoglavica prestala.

Ubeđivao sam sebe da me otac dovoljno voli kako bi odmah doneo pare ili ako nema - pozajmio. Moja verenica ima uticajne prijatelje, sve će se ovo srediti kada košmar prođe ali ja nisam mogao dalje da čekam. Revolt se ponovo probudio u meni, ovi neznanci su mi uzeli ponos i dostojanstvo, lične stvari. Telefon! Čak i telefon. Počeo sam po glavi da premišljam kakve kontakte sve imam u njemu, kakve slike? Idiote! Misliš o slikama dok se tvoj život klacka na ivici provalije koja nas sve na kraju čeka. Ustao sam i prišao vratima od rešetaka. Stražar me nije ni pogledao već je sa zanesenim licem posmatrao nešto sočno u časopisu.

„Gospodine. Možemo li da razgovaramo?“ Okrznuo me je pogledom, a zatim se vratio na svoj složen zadatak. Kao da sam mušica koja nije prišla dovoljno blizu da bi ga omela. Uvredio sam se.

„Gospodine. Uveren sam da je došlo do greške“, rekao sam glasnije i oštrije. Sada me je pogledao besno a onda se vratio novinama.
„Samo ćeš ga izazvati“, reče tihi glas na engleskom koji je dopirao iz ćelije pored moje. Nisam mogao da vidim ko je tu, ali sam pretpostavljao da je jedan od mladića turista iz restorana. „Devojka... ne čuje se više.“

„Moramo nešto da pokušamo.“ Odgovorih mu na engleskom. Stražar je nešto rekao preteći podigavši pesnicu. Znao sam da je hteo da nas ućutka. Počeo mi se gaditi njihov glogotavi jezik.

„Šta je svinjokolju? Dovedi mi šefa, ne pričam sa primitivcima“, rekao sam prkosno. Pogledao me je hladno i bacio novine.

Nije mi se dopao način na koji je ustao i uzeo ključeve, ali sam se ipak ponadao da će me odvesti svome nadređenom. Dohvatio je pušku. Dobar znak. Pa neće valjda voditi zarobljenika nenaoružan? Otključao je i otvorio vrata. Pokušao sam da se ne obazirem na bol koji me je presekao kada sam se pokrenuo. Nisam pošteno ni zgazio van ćelije a držalja puške me je udarila u stomak. Prostro sam se po uzanoj ćeliji. Prišao je i nastavio da me šutira, u glavu; u stomak; u noge u ruke; nisam imao ni snage, ni prostora da se zaštitim, u glavi mi se mutilo od bola i od novog bola i novog. Izgubio sam glas od urlanja i nastavio nemo da cvilim dok je snaga iz mene čilela poput vode iz šuplje flaše. Spustio se dole i svukao mi pantalone.
Mislima sam otišao daleko, daleko odatle ponovo stigavši do zagrljaja moje verenice u parku, kada joj je helihopter na baterije sleteo u krilo donevši joj verenički prsten. Labudovi na ukrasnom jezeru usred gustog zelenog parka, pesma violine dečaka koji zarađuje za džeparac na početku staze za šetnju.

Ako sam mislio da sam pretrpeo stravičan bol, đavolski sam se prevario. Svaki nasrtaj oslobađao je iz mene neljudski vrisak, a zatim bi usledila pesnica koja bi mi obila glavu o beton. Bio je to bol koji je rasparao svaku misao u koju sam želeo da pobegnem, bio je to bol koji je iz temelja potresao čeličnu tvrđavu u koju sam se sakrio kako bih se zaštitio od njega. To nije bio samo fizički bol. Uzeli su mi hrabrost, još uvek osećam miris sopstvene mokraće na pantalonama. Uzeli su mi ponos, uzeli dostojanstvo, skršili mi sistem vrednosti, uništili ljubav i veru u ljude, otkrili su mi monstrume koji žive dobuko u nama i bude se u zavisnosti kako ih hranimo i negujemo. Upravo takvi monstrumi sakate moje telo i dušu dok ja bespomoćno gledam svojim duhom i nemoćno se pitam šta mi je još preostalo? Umorna osakaćena prilika sada posmatra ono što je od njega ostalo. Život! Umirio sam se. Ostao mi je život i njega ću sačuvati. Dok njega imam sve ostalo ću moći da povratim. Grčevito sam se uhvatio za tu ideju trudeći se da ignorišem poniženje koje mi je dato. Ta nit koja povezuje sve ono što jesmo i daje mogućnost da budemo ono što želimo, samo ako želimo. Ja želim. Želim da živim, uradiću sve da preživim. Kada je završio ostao sam mirno da ležim slušajući ključ u bravi dok se stražar vraćao na svoje mesto. Više nisam smeo da mislim o ovome kao o najgoroj stvari koja mi se desila, sada sam bio siguran da postoji i gore, ne samo bol nego i poniženje. Da. Šta je bolnije? Ranjeno telo ili ranjeni ego? Ego ću morati da sterilišem iz svoga tela ako mislim da preživim, on je sada samo smetnja, kaljuga na putu do mog cilja.

Još uvek verujem, još uvek znam da je ovo greška i oni to moraju da shvate. U glavi mi je bubnjalo što od bola, što od besmisla situacije u kojoj sam se našao... tek tako. Zašto ja? Zašto meni?

Ne znam koliko dugo sam tako ležao polu svestan dok mi se u bunilu javljala prilika u crnom plaštu smešeći se. E moj dečače, želeo si da budeš slavan i poznat... želeo si da budeš voljen. A sad ti je jedina želja da živiš? Čegrtala je Smrt u mojim mislima. Ja ću živeti. Ispod crne kukuljice opet se začulo čegrtanje. Podsećalo je na smeh. Tužan smeh. Eh, dete moje. Svi ste na kraju moja deca i ja vas čekam poput majki koje čekaju decu da se vrate iz belog sveta. Bilo je to bunilo, moji mehanizmi odbrane su počeli pucati i tama moje duše krenula je ka površini poput mehurića vazduha konačno oslobođenih iz dubina mora. Tebe patnja tek čeka. Dajem ti dar i poštedeću te daljeg bola. Pobesneo sam. Odlazi! Ja ću živeti. Smrt je uzdahnula. Čudna je ta vaša sebičnost kada po svaku cenu želite da zadržite ono što vam je kao dar dato. Pre ili kasnije vi ćete mi to vratiti ma šta činili da me prevarite jer ja stojim uvek na kraju puta. Imao si svoju priliku sada. Ipak, čekaću te kada se sve ovo završi. Dolazi vreme da uzmem ono što sam ti dao. Shvatio sam da su glasovi koje sam čuo u svojoj glavi ustvari bili koraci negde izvan ćelija. U prostoriju su ušli ljudi obučeni u crno sa ponoćnim fantomkama i očima koje su poput leda virile iz procepa.

Pregledali su i otključali sve ćelije kada su shvatili da se jedva pomeram i da ću još teže ustati. Izbila je svađa na istom onom jeziku kojim je pričao moj tamničar. Pokušao sam da budem poslušan i uz pomoć stranca u crnom ustao. Neodoljivo je podsećao na moju prikazu iz glave. Odlučio sam da budem smeran i ponizan. Znao sam da su došli da nam saopšte grešku, sada će nas voditi u bolnicu a ovaj tamničar će biti kažnjen. Metak koji je popila glava moga tamničara trgla me je poput groma. Mozak je opet zakočio i nisam mogao da razaberem šta znači ovo ubistvo. Ovoga puta vezali su mi belu krpu na lice. Razumljivo ne žele da vidimo gde su nas doveli. To je dobar znak. Čak da mi nisu stavili povez, koji me je gušio budući da je vezan preko celog lica, ne bih gledao gde idemo. Ja želim da nastavim svoj život u miru a ne da razmišljam o tome da li su ubice došle u moju zemlju kako bi se osvetile. Krenuli smo. Pokušao sam da uhvatim tempo mog vodiča ali to je bilo prilično bolno iskustvo. Želim da živim? Moram da se krećem, bol će proći! Hajde!

Prvo šta ću da uradim kada budem slobodan tražiću telefon da pozovem verenicu samo da joj kažem da je sve u redu i da je volim volim volim. Da je volim više od svoga života i da sada znam da bih preživeo isto ovo umesto nje. Kad sam joj poslednji put rekao da je volim? Ne preko poruka ili na nekom tabu preko aplikacija. Kada sam je poslednji put pogledao u oči rekao joj to? Saznanje da se ne sećam zabolelo me je više od trenutnog kretanja.

Osetio sam da smo izašli napolje i čuo gomilu prigušenih glasova. Negde u blizini ona žena iz restorana je tiho i ponizno plakala. Vezao sam se za taj plač, jer u ovom moru čistog zla i besmisla on je imao najviše smisla. Zaustavili smo se. Nestrpljivo sam čekao da se začuje brujanje motora koje će nas odvesti sa ovog nepoznatog i neljudskog mesta.

Onda su se svi utišali dok se jedan zapovedni duboki glas nadneo nad ostalima. Nešto je pričao prisutnima u žaru. Nisam razumeo i nije me se ticalo, želeo sam da podeli zaduženja a da mi nastavimo dalje. Morao sam uzeti i novi telefon možda napravim slike ovih rana, pa kada jednog dana sve bude bezbedno objavim svoju priču. Uvek sam maštao da budem poznat. Uhvatila me je vrtoglavica ali me je moj vodič čvrsto držao.
Najednom mi je palo na pamet kako nikada neću otići kući i da ovaj glas zvuči previše optuživački, a masa ljudi koja mu odgovara zvuči fanatično i odobrava sve rečeno. Sve je ovo previše podsećalo na one jezive klipove o teroristima i njihovom vidu pravde nad nedužnim ljudima. Da sam imao snage stresao bih se.

Nemoguće. Nema nikakvog smisla. U svome životu nikome nisam naudio, ne postoji razlog da ja odgovaram za bilo šta u ovoj zemlji. Ovo je samo neki verski skup koji se uobičajeno okuplja kako bi propovedao o svome bogu. Čuo se neki neobičan zvuk koji nisam uspeo da prepoznam. Gomila je zabrujala sa odobravanjem, negde u pozadini začuo se dečji kikot. Sve je u redu, deca se ne nalaze na mestima opasnim za ljude. Iznenada sam shvatio da se ženski glas udaljio. Obuzela me je panika. Zašto su je pomerili od mene? To odsustvo jedine smislene stvari u meni je prozvelo neobičnu strepnju koju sam svim silama pokušao da odgurnem od sebe. Tresao sam se začuvši opet onaj neobični zvuk sa nekim tupim padom. Kao da je glavica kupusa pala na asvalt. Kada se čuo treći tup pad prestao je tihi plač a gomila je ponovo odbravajuće zabrujala.

Šta se desilo sa plačom? Onesvestila se? Jadnica, verovatno je iscrpljenija više od mene. Nisam siguran ni kako ja stojim na nogama. Ponovo smo se pokrenuli i ja odahnuh od olakšanja. Idem kući. Da je neko mogao da vidi kroz maramu video bi mi spokojan osmeh na licu. Nesvesno sam zatvorio usta shvativši da imam prednje polomljene zube. Moram to da sredim čim stignem. Ne mogu krezav na sopstveno venčanje.

Spustili su me na kolena i nakrivili mi glavu. Zbunjen sam je ispravio. Gruba šaka me je opet dohvatila i nakrivila je. Želeo sam da znam zašto to rade. Opet sam je podigao. Onda sam osetio miris koji se širio oko mene i shvatio da klečim u nečemu toplom i mokrom. Neka strana hladnoća mi je oblila telo kada su snažne ruke ponovo uhvatile moju glavu i nakrivile je. U mislima mi bljesnu slika mog mlitavog tela kako ga nepoznate ruke nemarno vuku dok mi iz vrata lipti krv poput piva iz prevrnute konzerve. U poslednjem trenu sam znao šta to znači i osetio kada je nekakvo široko naoštreno sečivo krenulo ka mom vratu i odvojilo glavu od tela kao majku od deteta. Pre nego što me je sečivo dodirnulo kroz mozak su mi prostrujala tri pitanja. Šta se to desilo? Zašto baš ja? Šta je to život?
"Čak i da nam zatreba samo jednom u životu, mač treba uvek nositi."
Prvi znak gluposti je potpuno odsustvo stida.
Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome."

Eli
Polumag
Posts: 219
Joined: 18 Oct 2017, 11:53

Priča o turisti - Nemanja Pavlović

Post: # 1304Post Eli
28 Feb 2018, 08:18

Pitanje administratorima: ima li ovde opcija za justify text? Mnogo me nervira što ne mogu da izravnam margine.
"Čak i da nam zatreba samo jednom u životu, mač treba uvek nositi."
Prvi znak gluposti je potpuno odsustvo stida.
Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome."

DANTES
Imenbreh
Posts: 14
Joined: 01 Dec 2017, 17:05

Priča o turisti - Nemanja Pavlović

Post: # 1389Post DANTES
23 Mar 2018, 23:04

Sjajna priča
Istini strašnoj dok gledam u oči,
A sudbine vetar ledeni brije,
Trepnuti neću, nit pustiti glasa,
Glava mi krvava, al' pognuta nije.

Post Reply