Liga Heroja Kosovske Mitrovice - Nash Knight

Za sve priče na slobodnu temu koje biste želeli da objavite na blogu i koje bismo komentarisali na forumu.

Moderator: Eli

Post Reply
User avatar
Indrik
Burseg
Posts: 319
Joined: 17 Oct 2017, 18:39

Liga Heroja Kosovske Mitrovice - Nash Knight

Post: # 1555Post Indrik
08 Jun 2018, 21:46

Epizoda 1: Džepmen protiv Depuna!

Napomena: priča koja sledi zasnovana je na istinitim događajima.

Kosovska Mitrovica, grad podeljen na dva dela, patio je od svih problema koje su obično pratili građanski rat: oružani sukobi, otežani uslovi života, mržnja, kriminal. Međutim, ispod onog na površini, vodio se još jedan, mnogo veći rat, beskrajna borba između sila dobra i sila zla, koje nisu marile mnogo za nacionalnost, politiku ili religiju…

Prljavo-žuti dim otužnog mirisa kuljao je iz dimnjaka bolnice, masteći mesec i oblake na ponoćnom nebu. Duboko ispod, u katakombama, dva mišićava tehničara vukla su starca koji se otimao i koprcao. Najednom, on uspe da izvuče svoje koščate ruke iz njihovog stiska. Starac munu levog laktom u stomak, desnog raspali po nosu, pa krenu da beži niz memljivi hodnik. Ali pre nego što je odmakao daleko, prvi tehničar se već oporavio, sustigao ga i onesposobio brzim udarcem u stomak.

– Gadan starac, majku mu – reče desni, brišući krv sa nozdrva.

– Gadan, gadan, al’ džabe, ima da prođe kao svi ostali, ima da ga istopimo u sapun a od koske da mu napravimo dugmiće – odgovori levi i gurnu starca u ćeliju, a zatim spusti ručicu pored, na šta se čelična vrata zatvoriše uz glasno šištanje.

Mršavi starac je besno lupao na vrata dok se njegova ćelija polako ispunjavala parom.

Uređaj kraj vrata krenu prvo da bruji, a zatim da zuji i na kraju da pišti.

– Hm, pojačaj to malo!

Tehničar podiže ručicu, nateravši mehanizam da zuji jače. Vibracije su tresle celo podzemlje, ali indikator je i dalje pištao.

– Još! Još!

– Ne znam da l’ bi smelo više, čuješ da…

– Još! Žilav starac, ali ima da se istopi! Još!

Zujanje poprimi podzvučan ton, a malter krenu da se kruni sa plafona.

– Još! Još! Daj to meni!

Mladić ote ručicu svom kolegi i podiže je do kraja.

– Gasi! Gasi! Ima da…

Gromoglasna eksplozija zatrese celu zgradu bolnice.

Od tehničara su ostale samo mrlje na zidu. Vrata ćelije su ležala na podu, izvitoperena i prekrivena prašinom i šutom. Boreli cipela kroči na njih, praćena kariranim čarapama, sivim pantalonama, smeđim kaputom i licem čije su se bore topile, penušale i slivale, konstantno obrazujući nove grimase ispod ofucane crne beretke.

– Mislili su mene, mene da se otarase! E pa, neće moći! Neće moći ove noći! E pa, čuvajte se sad!

Za eksploziju u bolnici okrivljeni su albanski ekstremisti. NATO istražitelji i lokalna policija pročešljali su gornje nivoe bolnice, i pošto nisu našli ništa, odustali su od dalje istrage. Površinska šteta je popravljena, i naizgled, bolnica je nastavila da funkcioniše po starom. Niko nije primetio čudne zvuke koji su dopirali iz ventilacije, neobeležene kamione koji su dolazili samo u gluvo doba, ni to da je dim iz dimnjaka bolnice najednom poprimio zlokobnu crnu boju.

Niko osim Nikole.

Preko dana, Nikola “Konan” Mrvić je bio običan propali student (glavni izvozni artikl Kosovke Mitrovice), ali je zato uveče postajao nešto drugo: šanker u lokalnom kafiću. Ali nakon toga, kada se tama spusti na grad, Nikola je postajao Džepmen – nepobedivi borac protiv zla!

Nikola se vraćao sa posla prečicom koja je vodila kroz dvorište bolnice, tegleći u plastičnoj kesi najosnovnije namirnice: hleb, salamu, majonez i Pepsi Twist od dva litra. Pogled mu je nevoljno lutao ka sveže zakrpljenom zidu pomoćne zgrade bolnice. Oduvek mu je bila sumnjiva, previše penzionera nestalo je u njenoj okolini, a sada je isijavala čistim zlom. Nikola je rešio da te noći konačno ispita šta se zapravo dešava u njenim odajama.

Njegova baza na vrhu Brđana bila je jedno od najbezbednijih skloništa na svetu. Opasan ogradom koju je čuvao krvoločni vučjak, sa lavirintom podzemnog ulaza koji je ponekad čak i Nikolu zbunjivao i kamenim zidovima debelim pola metra, Podrum je bio utočište potpuno sigurno od napada sila zla. Jedina mana mu je bila što ponekad nije imao struje i/ili vode.

Kada je ušao unutra, zatekao je svoje saborce, Vučkodlaka, Kineza-Japanca i Bledo-narandžastog Nindžu poznatijeg kao Zmišter kako hipnotisano bulje u crno-beli ekran minijaturnog EI televizora. Uprkos tehničkim ograničenjima, televizorčić je uspevao da u isto vreme prikazuje epizodu serije Vruć vetar i film Terminator 2 i preko svega toga pušta zvuk sa kanala DM SAT.

– Konane, je l’ si kupio sok? – upita Zmišter, ne skrećući pogled sa ekrana.

Nikola spusti kesu uz ljutit uzdah.

– E, Konane, sipaj mi sok.

– Digni guzicu pa si sipaj sam, majke ti ga iznabutam! Ja li sam ovdena da vi služim!? Cel dan ležite tuj, ništa ne radite, ni leb se niste setili da kupite, samo smrdite i naređujete!

– I vodu mi sipaj u flašu – reče Vučkodlak, ne obazirući se na njegovu kuknjavu.

– Ma, mani me, iam si rabotu. I ti, begaj s’ te smrdljive noge – viknu Nikola šutnuvši Kineza, na šta ovaj se ovaj pomeri, pogleda i dalje fiksiranog u ekran.

Nikola otvori masivni drveni ormar, dovoljno velik da sakrije auto-put do Narnije. Hitrim kung-fu pokretima on pomeri slojeve jorgana i zimske odeće, a zatim pritisnu skriveno dugme, na šta se dno ormara otvori otkrivajući njegovo super-odelo. Smeđi kožni kombinezon bio je od glave do pete prekriven džepovima, džepićima, zadžepcima i rajsferšlusima, a svaki od njih je bio ispunjen predmetima najrazličitije vrste i namene. Bilo je tu svakodnevnih stvarčica, kancelarijske opreme, alata, kao i komadića svega i svačega što bi neko manje vičan odbacio kao đubre, a koji bi u Nikolinim rukama postajalo oruđe i oružje za sve svrhe i prilike. On hitrim pokretom navuče odelo, a prepuni džepovi pretvoriše njegovo kosturoliko telo u priliku nabubrelih mišića. Na posletku, Nikola raspusti svoju dugu crnu kosu i time završi svoju transformaciju.

– Konane, je l’ ima nešto da se jede? – upita Kinez, međutim Konan, to jest Džepmen je već krenuo u akciju.

Kada je stigao nadomak bolnice, Džepmen iskoči iz sedišta, puštajući auto da se zakuca u kontejner, a zatim gipkim korakom odskoči od istog, pazivši da ne upadne u njegovu unutrašnjost punu medicinskog otpada i zaraženih igala. Iz džepa na butini on izvuče dva obična predmeta, polomljeni čiviluk i strunu za somove, veštim pokretom ih pretvori u improvizovanu kuku koju zatim hitnu ka krovu. Kada je bio siguran da se čvrsto drži, on se uzvera uz strunu i skliznu kroz odškrinut prozor WC-a na drugom spratu.

Unutrašnjost zgrade bila je napuštena i tiha. Na vrhovima prstiju, Džepmen krenu da se spušta niže sve dok nije stigao do drugog podruma, iz koga su dopirali prigušeni odjeci industrijske buke i glasova.

Džepmen ih je pratio načuljenih ušiju dok nije nabasao na veliku prostoriju u kojoj je mračna figura okružena mišićavim telohraniteljima mrmljala sebi u bradu i čačkala nekakav stroj položen na metalnu nosiljku.

– … će biti gotov! Moj najnoviji robot, Šao-Mao-Baba, biće nezaustavljiv! Kada završim sa proizvodnjom, ubaciću po jednu u svaki autobus odavde do Subotice! Niko ispod šezdeset godina neće biti bezbedan, hahahaha! Šao-Mao-Baba, najveća baraba, po autobusima taba, uaa!!

– Ne tako brzo, zlikovče! – viknu Džepmen, skočivši iz svog zaklona u senci – Tvoj plan je…

I ono malo boje što je imao mu napusti lice kada je jasno video svog protivnika.

– Šta si bre ti? Pola deda… pola sapun… Kkvo si ti, neki… Depun?

– A ko si pa ti? – dreknu starac, na šta mu pena polete iz usta i obli bradu, tako da je izgleda kao da je upravo pošao na brijanje.

Heroj se pribra, pa zauze dostojanstveniju pozu, a govor mu se vrati na stoprocentni književni srpski, što je bio deo njegove kamuflaže.

– Ja sam Džepmen! Zaštitnik dobra i borac protiv sila mraka!

– Balavac! Prokleti balavac! Od onih što ne ustaju u autobusu! – penio je Depun besno. – Stražari! Uklonite ovog uljeza!

Medicinski tehničari preobraćeni u zle podanike isukaše oružje i krenuše u juriš.

– Vaš problem je što ne gajite dete u sebi – reče Džepmen pa iz najbližeg džepa izvuče šaku klikera i baci ih na pod. Najbrži i samim tim najbliži podanik se okliznu i prosu koliko je dugačak na pod, a kada je pokušao da ustane, dočekao ga je đon Džepmenove martinke.

Drugi podanik je poleteo sekirom na heroja. Ovaj izvuče cepanicu iz džepa pantalona i njom blokira napad.

– Stari panj vatru drži, opa! Tvrd je orah voćka čvornovata – reče Džepmen i nabi dlanom držalje sekire napadaču u koren nosa, poslavši ga onesvešćenog na pod.

Treći podanik nije hteo da rizikuje i uperio je pištolj u glavu junoše. Ne časeći ni časa, ovaj izvuče kordeljku i hitnu je u cev oružja, učinivši da eksplodira kada je mladić povukao obarač.

– Moraš uvek da proveriš da li imaš klip u pištolju – prokomentarisa Džepmen i jednim udarcem pesnice onesvesti podanika koji je bolno stezao ozleđenu šaku.

– A sada… Depune, ostali smo samo ti i ja! Predaj se mirno i potrudiću se da dobiješ minimalnu kaznu! Možda čak i samo boravak u staračkom domu! Ni hotel visoke D kategorije nije isključena opcija!

Ako je Depun bio nervozan ili uplašen, nije to pokazivao, već se lukavo smeškao svojim sapunjavim usnama.

– Vidim da si pun trikova… Džepmene. Imaš po nešto u svakom džepu, a? A njih si mudro osigurao dugmićima, da se ne prosipaju, pametno, pametno… Ali verovatno nisi znao da ja kontrolišem dugmiće! Ta moć mi je… u kostima, hahaha!

Uznemiren ovom izjavom, Džepmen se lati prvog džepa. Dugme na njemu nije popuštalo. Ni na drugom. Ni na trećem. Njegov široki arsenal bio mu je odjednom nedostupan. Depun mahnu prstima leve šake i pod ispod Džepmenovih stopala krenu da se puni sapunicom, nateravši ga da izgubi ravnotežu. Pokretom prstiju desne ruke Depun hitnu dugme veličine omanje šljive. Dugme pogodi Džepmena pravo u grudi na šta on izgubi oslonac i pade na pod. Iako je bio zaštićen oklopom od džepova, udar je bio poput hica iz magnuma i naterao ga da procvili “sisumujebem” od bola.

– Džaba si glumio heroja, Džepmene! Pobeda je moja! Od večeras, čovečanstvo će osetiti novu vrstu patnje! Danas Srbija, sutra ceo svet! To jest, sutra Srbija, a ceo svet, u neko dogledno vreme!

Kada je povratio dah, Džepmen obrisa sapunicu sa kose i nesigurnim pokretom se podiže na noge.

– Um ti je truo koliko i ti sam, Depune, jednu informaciju si ipak propustio.

– A je li? Šta to?

– Da su neki moji džepovi… na rajsferšlus!

Džepmen otkopča cipzar na grudima i izvuče sifon sode. Mlaz gaziranog napitka odbaci zlikovca unazad, topeći ga kao julsko sunce sladoled Rumenko.

– Sifon soda! Ko još koristi sifon sodu!? – grgljao je Depun.

– Sve manje i manje ljudi, nažalost – odgovori Džepmen koračajući odlučno ka njemu, sa oružjem u punoj snazi.

Depun je i sam postajao sve manji i manji i uskoro od njega ostade samo šaka sapunice koja se kovitlala u oko odvoda na podu.

– Srešćemo… blb… se… mi… blb blb… opet… Džepmene! – odjekivalo je iz cevi.

– ‘Oćeš, malo morgen! – zaključi Džepmen i umornog koraka krenu kući.

Svi su već spavali kada se vratio u bazu, čak i pas čuvar. Njegovi ukućani su na smenu hrkali i prdeli, a na TV-u je išao seksi film bez tona.

– Gle kolko sati, čoveče, mora si legam, sutra na rabotu u prvu, jeebem ti život da ti jebem! – kukao je Nikola samom sebi dok je vraćao odelo na njegovo tajno mesto i češkao prepone levom rukom.

Taman je bio obukao pidžamu, vratio kanal na Vruć vetar i krenuo ka krevetu kada je začuo neobično šuškanje ispred prozora. Strahujući da je Depun već održao svoje obećanje, on dohvati oružje najbliže ruci – tepač za muve – i pažljivo priđe prozoru.

Nikola se pope na krevet, pazeći da ne nagazi Vučkodlakovu glavu, i jednim trzajem otvori krilo prozora, spreman da zamahne oružjem.

U vrtu pored prozora stajala je čovekolika ptica od dva metra. Mesečevi zraci su ocrtavali mišiće na njegovom sivim perjem pokrivenom telu i uglastoj bradi.

– Koji si sad pa ti?

– Ja sam Golub!

– Ma vidim da si golub, nego…

– Ne golub, Golub! I ja sam, kao i ti, borac protiv sila mraka!

– Ko je Džepmen? Ja ne znam… Ovaj, reko li si ti Džepmen uopšte? Nešto sam se zamislio…

– Golub vidi sve! Tvoja pobeda nad Depunom danas nije ostala nezapažena. A vidim i da si okupio mali tim heroja. To je dobro, ali ne i dovoljno. Moramo svi da se ujedinimo, strašne stvari se spremaju! Moramo da napravimo ligu heroja!

– Ne znam koe da ti kažem, sad će još malo julski rok, morao bi da dam makar fonetiku…

– Nemoj predugo da razmišljaš, sudnji dan se bliži! – reče ovaj i rastoči se u jato golubova, ostavivši samo nekoliko pera kao dokaz da je ikad bio tu.

– Svašta – zaključi Nikola, počeša se po temenu i zatvori prozor.



U sledećoj epizodi čitaćete: Golub protiv Satane!
Hey hey, you wanna play
'Cos baby I can go and go
And every other day you're running off with so and so
Well, baby I would throw you if I didn't know you but I'm paying for it

Eli
Polumag
Posts: 214
Joined: 18 Oct 2017, 11:53

Liga Heroja Kosovske Mitrovice - Nash Knight

Post: # 1563Post Eli
15 Jun 2018, 10:03

Hahahahahaha, sjajno! :D
"Čak i da nam zatreba samo jednom u životu, mač treba uvek nositi."
Prvi znak gluposti je potpuno odsustvo stida.
Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome."

Post Reply